PREDSTAVA 2009.

„Reset“

U oktobru 2009. koregrafkinja Danica Arapović je započela rad na pripremi plesne predstave u koprodukciji Grupe „Hajde da...“ i Ustanove kulture “Vuk Karadžić“. Igrači u predstavi su osobe sa i bez invaliditeta.

http://www.youtube.com/watch?v=tfY98fr9Pmk&feature=channel

http://www.youtube.com/watch?v=oQPKwODj2R4&feature=channel

http://www.youtube.com/watch?v=H3RRAY8GQh4&feature=channel

Koreografija: Danica Arapović
Muzika: Aleksandra Đokić
Dramaturgija: Marko Pejović
Kostimografija, scenografija i dizajn svetla: Boris Čakširan
Igraju: Ana Ignjatović-Zagorac, Danijel Todorović, Jelena Stojiljković, Jovana Rakić, Senad Sopnić, Stojan Simić.
Tehnička podrška: Petar Kalinić, Borislav Stamenkov - Bugi
Fotografija: Aleksandar Milosavljević
Dizajn promo materijala: Jelena Knežević

Reč RESET se u svetu savremene tehnologije koristi sa značenjem „ispraviti trenutnu grešku i dovesti sistem u operativno ili inicijalno stanje“. (Wikipedia)

Elektronski sistemi imaju svoj život. Nastaju i rade. Takođe umiru. Napadaju ih virusi. Gube energiju usled zahteva da više podsistema rade istovremeno. Nekada nisu u stanju da prepoznaju druge sisteme, uspostave komunikaciju, kompatibilno sarađuju. Nekada se koče, ulaze u nekontrolisano stanje i „padaju“. Moraju se zaustaviti, prekinuti sve aktivnosti da bi procesori ponovo mogli da se pokrenu i da bi se ponovo začulo njihovo zadovoljno zujanje. Izgleda da je isto tako i sa ljudima. Predstava RESET je zapravo priča o buđenju, o ponovnom pokretanju.

REČ KRITIKE

Milica Zajcev, Dnevni list Danas, 16. 12. 2008.

Ovoga puta sa zrelošću koja imponuje, Danica Arapović je dala postavku koja formalno sadrži skupnu igru tri para, tercete, duete i sola, koji su sadržajno ne samo obojeni neskrivenom prirodnom elegancijom i izrazitom osećajnošću, već su zanimljivi i originalni po svom plesnom toku. Primenjujući na svoje izvođače tehnološki termin „reset“, koji u tom sistemu znači „ispraviti trenutnu grešku i dovesti sistem u operativno ili inicijalno stanje“ Danica Arapović je podjednako uspešno prikazala „padanje“ plesnog sistema, trenutno zaustavljanje i njegovo ponovno pokretanje, njegovo buđenje kroz pokret.

U tome je veoma značajnu ulogu imao i dramaturg Marko Pejović, uveravajući po ko zna koji put da savremeni ples mora imati osmišljenu u brižljivo razrađenu dramaturgiju. Muzika Aleksandre Đokić, u biti prijatnih, lirskih sazvučja inspirisala je koreografkinju i izvođače da nastupe sa retko dostignutom skladnošću i međusobnim razumevanjem. To je doprinelo da se granica između onoga što su pokretom iskazivale profesionalne, veoma ekspresivne igračice - Ana Ignjatović-Zagorac, Jelena Stojiljković i Jovana Rakić i onoga što su plesali Danijel Todorović, Senad Sopnić i Stojan Simić uopšte ne nameće. To se lako uočavalo i onda kada su mladići bili sami na sceni, suprotstavljeni jedan drugome, jer je njihova predanost umetnosti kojom se bave zračila iskrenim nadahnućem i svešću da su deo sveta, sudbine i trajanja, koje doživljavaju ne samo punom snagom, već i punim srcem.